LINIJA IVANA MLADENOVICA
Pred crtezima Ivana Mladenovica javljaju nam se dve pretpostavke kao moguce determinante njegovog rada: prema prvoj, Mladenovicu se potreba za likovnim izrazom javila u snu kao oporuka tajnih, zivotnih znakova, dok bi se prema drugoj pretpostavci ta oporuka, taj “gravitacioni” testament pretvorio u melodican sistem linija koje sanjara vezu za zivot. Taj sistem linija kao da je sprecio jednu sudbinu da se ne raspe po magnetnim poljima postojanja, a, s druge strane, kao da je, uokvirujuci ih, ta magnetna polja primorao na strog likovni izraz cija se pravila moraju postovati jer nista nije slucajno, pa nema ni “slucajnih” linija …
… Nekada su konzuli u nas ostavljali zapise o kugi i ratovima, o gradovima koji se ruse i vojnickoj slavi na macu. Konzul Mladenovic svojim pariskim crtezima ostavlja simbolicki zapis o vremenu u kojem likovno objasnjenje coveka nije bezazleno, mada svedeno na prostor koji nije nimalo diplomatski. Ovde se, na ovim crtezima, pokret duse vezao za gravitacioni pokret pa nam cak i jedan klasicni pejsaz izgleda kao da je deo jednog viseg, metaforickog sistema. Ako se taj, za sada nedetermisani sistem, bude dosledno ostvarivao, mi cemo u ne tako dalekom vremenu biti u prilici da ove iste crteze vidimo kao zvucna gravitaciona platna u kojima ce faze crteza biti “ukinute” koloritnim fazama. Jer, istinu govoreci, dobar crtez je uvek potpomagao i utvrdjivao spritualnu objektivnost slike, hocemo da kazemo da su crtezi Ivana Mladenovica glasnici nekih cudnih slika koje ce doci kao logicna posledica narusene veze izmedju duse i pokreta crteza, odnosno slike. Taj ce se proces verovatno obaviti bez takozvanog teorijskog plana, ali ce se u njemu jos jednom okusati raskosna stvarnost sna (crteza) sa raskosnim pravilima jave (slikanja). Ceh ce, naravno, platiti onaj Mladenovic koji uspe da izmiri esteticku normu sa likovnom i crtez (u buducem radu) prihvati kao jedno poetsko-likovno utvrdjivanje slike.
Jezdimir Radenovic
knjizevni i likovni kriticar,
u Parizu maja 1991